Jedan tvrdi
da živi
i želi to dokazati
time što kaže
da je jeo
smejao se
pio
i gotovo zaplakao
To nije
nikakav dokaz
Jer
to su činili
i svi mrtvi
JUST A MINUTE - Dr Benjamin E. Mays
I’ve
only just a minute,
Only sixty seconds in it.
Forced upon me, can't refuse it,
Didn't seek it, didn't choose it,
But it's up to me to use it.
I must suffer if I lose it,
Give an account if I abuse it,
Just a tiny little minute,
But eternity is in it.
Nedeljko Popadić - NEKI TE NE VOLE LJUDI
Postoje ljudi, moj sine,
koji te ne vole, tako…
Al’ nemoj da te to brine,
ne može voljeti svako…
Svejedno da li ih koriš,
ili im daruješ cvijeće.
Predaš se ili se boriš…
Neki te voljeti neće…
Zajedno teku vam dani.
Za isti stol ćete sjesti.
Ali ste svjetovi strani
koji se ne mogu sresti.
I možeš pružiti ruku,
vaditi srce iz grudi,
priznati patnje i muku…
Neki te ne vole ljudi.
I možeš brod kad im tone
džinovskom snagom ga dići,
opet će da te se klone!
I svom će otoku ići…
I zato nastavi dalje.
Neodlučni su slabi…
Gospod ti vjetar šalje!
Ne osvrći se i grabi!
Razapni jedra i maštaj.
Pobjeđuj metar po metar.
I praštaj. Praštaj im. Praštaj.
Nije im naklonjen vjetar!
A kada stigneš do duge
i svijet kad pronađeš novi,
nek’ te ne pobijede tuge.
Opet ih, opet pozovi…
Dobriša Cesarić - POVRATAK
Ko zna
(ah, niko, niko ništa ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav
Desiti-velim,
Ali ja ne znam da li da je želim,
Ili ne želim.
U moru života što vječito kipi,
Što vječito hlapi,
Stvaraju se opet, sastaju se opet
Možda iste kapi
I kad prođe vječnost zvjezdanijem putem
Jedna vječnost pusta,
Mogla bi se opet u poljupcu naći
Neka ista usta.
Možda ćeš se jednom uveče pojavit
Prekrasna, u plavom,
Ne sluteći da si svoju svjetlost lila
Mojom davnom javom,
I ja, koji pišem srcem punim tebe
Ove čudne rime,
Oh, ja neću znati, čežnjo moje biti,
Niti tvoje ime!
Pa ako i duša u tome trenutku
Svoje uho napne,
Sigurnim će glasom zaglušiti razum
Sve što slutnja šapne;
Kod večernjih lampa mi ćemo se kradom
Pogledat ko stranci,
Bez imalo svijesti koliko nas vežu
Neki stari lanci
No vrijeme se kreće, no vrijeme se kreće
Ko sunce u krugu,
I nosi nam opet ono što je bilo:
I radost, i tugu.
I sinut će oči, naći će se ruke,
A srca se dići
I slijepi za stope bivšega života
Njima ćemo ići
Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav
Desiti-velim,
Ali ja ne znam da li da je želim,
Ili ne želim.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav
Desiti-velim,
Ali ja ne znam da li da je želim,
Ili ne želim.
U moru života što vječito kipi,
Što vječito hlapi,
Stvaraju se opet, sastaju se opet
Možda iste kapi
I kad prođe vječnost zvjezdanijem putem
Jedna vječnost pusta,
Mogla bi se opet u poljupcu naći
Neka ista usta.
Možda ćeš se jednom uveče pojavit
Prekrasna, u plavom,
Ne sluteći da si svoju svjetlost lila
Mojom davnom javom,
I ja, koji pišem srcem punim tebe
Ove čudne rime,
Oh, ja neću znati, čežnjo moje biti,
Niti tvoje ime!
Pa ako i duša u tome trenutku
Svoje uho napne,
Sigurnim će glasom zaglušiti razum
Sve što slutnja šapne;
Kod večernjih lampa mi ćemo se kradom
Pogledat ko stranci,
Bez imalo svijesti koliko nas vežu
Neki stari lanci
No vrijeme se kreće, no vrijeme se kreće
Ko sunce u krugu,
I nosi nam opet ono što je bilo:
I radost, i tugu.
I sinut će oči, naći će se ruke,
A srca se dići
I slijepi za stope bivšega života
Njima ćemo ići
Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav
Desiti-velim,
Ali ja ne znam da li da je želim,
Ili ne želim.
Milovan Danojlić – LJUBAVNA PESMA
Bio
jednom jedan maslačak.
I bio
na nebu beli oblačak.
Oblačak
gore,maslačak dole.
Gledeći
se, počeše da se vole.
Dođoše
vrućine, letnje, žežene,
i
maslačak poče da vene.
Oblačak
pritrči brzo u pomoć:
Kiša
je lila sve do u ponoć
I kad
god je bilo potrebe,
oblačak
davaše sve od sebe.
Od blagorodne, tople
kiše
maslačak
rastao sve više, više,
išao
sve dalje od ovog sveta
nadrastao
je sva drveta
i
jednog je dana maslačak
nežno
dotakao beli oblačak.
Mika Antić – BOSONOGA PESMA
Ovo je
pesma za tvoja usta od višanja i pogled crn;
Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji da napravim jun,
i nemam obične sreće,i nemam obične grehove.
Podeliću sa tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju priliku što se tetura niz dan,
sutra nas mogu sresti ponori ili uzglavlja,
svejedno,lepo je nemati plan.
Lepo je nebiti ni činovnik,ni lekar.
Uputi telegram mome ocu:"Postoji tužna divota:
vaš sin ne ume ljude da spašava od smrti,
on,znate,spašava od-života..."
Zavoli trag moga osmeha na rubu čaše,na cigareti,
i blatnjav hod po ulicama koje sigurno nekuda vode.
Bićemo suviše voljeni ili suviše prokleti,
budi uz mene kad odem.
Zaboravi da negde na svetu postoje tvoji muževi,
i moje žene,i postelje u kojima su snovi-zanat.
Danas će drumovi biti za mene i tebe pruženi
daleko negde u nepovrat.
Možda smo nas dvoje rođeni da tuda odemo,
da ti milujem kosu i budem nežan prvi,pa da posle
jedno drugome malo lepog prodamo
za jeftin honorar i skroman bakšiš krvi.
Nikad zbog tebe neću ići da tražim rum,
ni da pišem najbolju pesmu kraj čaše.
Ne plači zamnom kad se vratim niz drum.
Ne maši...ni ja neću da mašem...
Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji da napravim jun,
i nemam obične sreće,i nemam obične grehove.
Podeliću sa tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju priliku što se tetura niz dan,
sutra nas mogu sresti ponori ili uzglavlja,
svejedno,lepo je nemati plan.
Lepo je nebiti ni činovnik,ni lekar.
Uputi telegram mome ocu:"Postoji tužna divota:
vaš sin ne ume ljude da spašava od smrti,
on,znate,spašava od-života..."
Zavoli trag moga osmeha na rubu čaše,na cigareti,
i blatnjav hod po ulicama koje sigurno nekuda vode.
Bićemo suviše voljeni ili suviše prokleti,
budi uz mene kad odem.
Zaboravi da negde na svetu postoje tvoji muževi,
i moje žene,i postelje u kojima su snovi-zanat.
Danas će drumovi biti za mene i tebe pruženi
daleko negde u nepovrat.
Možda smo nas dvoje rođeni da tuda odemo,
da ti milujem kosu i budem nežan prvi,pa da posle
jedno drugome malo lepog prodamo
za jeftin honorar i skroman bakšiš krvi.
Nikad zbog tebe neću ići da tražim rum,
ni da pišem najbolju pesmu kraj čaše.
Ne plači zamnom kad se vratim niz drum.
Ne maši...ni ja neću da mašem...
Пријавите се на:
Постови (Atom)