D. Maksimović - KĆI VILINOG KONJICA

Pođite kroza šumu stazom pravo, onda skrenite desno, pa kod jaruge levo zaobiđite šumarevu kuću, i opet krenite desno, pa kad najzad udarite još jednom ulevo, u pravcu stare bukve, tamo je panj gde zivi kći vilinog konjica. Ona je mala, mala devojčica, vesela i prozračna kao vilin konjic. Svi do poslednjeg stvora u njenoj okolini vole je i maze. Bube, pauci, komarci, svici, mravi i patuljci rado se s njom igraju. Kad pođe daleko u šumu, patuljci je čuvaju da se ne uplaši vuka ili medveda. Kad padne mrak, svici dolete da joj svetle. Kad zadrema, komarci i pčele zuje, da je što pre uspavaju. Ako joj se voza, mravi od čašica žira naprave kolica pa se po njih dvadeset upregne, da bi mogli juriti kao strela. Ako zaželi da se ljulja, pauci načine začas ljuljaške, obese ih o kakvu grančicu, i mala kći vilinog konjica se njiše na njoj po čitav dan. Ali se jednog jutra mala nestašnica iskrade od svojih drugova i sama pobeže na reku. Htelo joj se da se malo po vodi provoza. Sedne na list bukve što je stajao u vodi kraj obale i otisne se na njemu kao na čamčiću niz talase. Plovila je tako ona, plovila, i bila mnogo vesela, posmatrajući krajeve kroz koje je tekla reka. Zečevi sa obale su je zadivljeno gledali, nikad nisu videli tako male devojčice. Patke što ih je sretala duboko su joj se klanjale, a ptice letele kraj nje obalom.

Sve je bilo ne može biti lepše, ali nesreća se uvek iznenada dogodi. Naišavši na nekakvu maticu, čamac joj se prevrne i ona upadne u reku te se udavi. A posle nekog vremena talasi izbace na obalu telo male kćeri vilinog konjica. Tuda slučajno naiđe vrabac, njen sused, pa kad vidi da je sirota mala devojčica umrla, prhnu odmah da javi njenim prijateljima. Tako se glas o njenoj smrti raširi brzo po šumi, i patuljci brzo otrče da odnesu glas njenom ocu, vilinom konjicu. Trčali su što su igda mogli i nađu ga kraj nekog potoka. Čim ču šta se dogodilo njegovoj devojčici, vilin konjic pojuri na livadu gde je lezalo njeno telo, ali se patuljcima činilo da ne leti dovoljno brzo.

– Vilin konjic je nemilosrdan reče prvi patuljak glasno plačući – on ne žali svoju kćer.
– On sada razmišlja o načinu kako će je oživeti – primeti drugi.

Čim su stigli na livadu kraj reke i čim je vilin konjic oslušnuo srce male utopljenice, zamolio je patuljke da odmah pronađu istočni vetar i dovedu ga na livadu, jer ako ga pre večeri ne nađu i devojčica zanoći obamrla, niko joj više ne moze pomoći.
Čuvši ovo, pojure patuljci i svi njeni drugi prijatelji da traze istočni vetar, ali, kao za pakost, od njega ni traga ni glasa, jer je već bilo prevalilo podne. Jedva u zlo doba, kad se sunce stalo kloniti zalasku, nađu ga u jaruzi, zavukao se i ćuti.

– Mala kći vilinog konjica je umrla, hajde brzo do nje, jer će skoro noć – doviknu mu patuljci.
I vetar je mnogo voleo ljubimicu patuljaka i buba, pa se odmah digne iz jaruge i brzo, za tren oka, nađe se na livadi. Ugledavši ga, vilin konjic ga zagrli preklinjući:
– Oživi moju malu kćer, molim ti se, oživi što pre, jer će za koji čas zaći sunce i biće kasno. Oživi mi je, ti jedini to mozeš učiniti.

A istočni vetar stade prvo tiho, tiho, pa onda sve jače duvati u krioca obamrle devojčice, ne bi li ih pokrenuo. Zanjiha se od njegova daha okolna trava, potom šumica oko livade, a krila male devojčice još ležahu nepomična. Njeni drugari, misleći da je ni vetar ne moze oživeti, stanu plakati neutešno. Uto on još jednom iz sve snage dunu, a njena krilca se lagano pokrenu, oči joj se začuđeno otvore kao kod dece probuđene iz dubokog sna.

– Oživela je, oživela! – poviču radosno njeni prijatelji patuljci, a vilin konjic je uze u naručje i obasu je poljupcima.

Kad se istočni vetar opet vratio u jarugu, posade mravi svoju ljubimicu u kolica načinjena od žirove čašice i povezu je njenoj kući. Kraj kola pođu svici sa svojim svećicama, jer je već padao mrak, bube udese najlepšu svirku, a vilin konjic se vrati na potok kraj koga je obično noćivao.