Goran Tadić - TO NIJE LJUBAV

Ovakvima se ljubav ne dešava.

Ljubav je za one koji ne uspeju da je prežive,

za one o kojima se pišu pesme i snimaju filmovi.

Ovo je, naravno, bilo nešto drugo.

Hteo sam samo da dopunim srce, da ne radi na prazno.

Lepo je kad primiš nekog, a srce ti malo,

pa gostu bude tesno, pa se vrpolji i zanoveta,

a tebi srce naraste, da gostu bude komotno i udobno,

ali to nije ljubav.

Nakon nekog vremena, srce se isprazni,

pa onako razgaženo, još neko vreme liči na onog ko više nije u njemu.

Malo se muči, dok se ne vrati na meru, ali postane iskusnije

i nema nameru da se prilagodi budućem gostu.

Koliko je – toliko je. Kome ne odgovara, neka ide.

Ne vredi sa njim razgovarati. Kad nešto reši, tako će biti.

Svako srce ima istu narav. Više se boji samoće, nego infarkta,

dok ga neko ne uvredi, pa misli da je dovoljno samo sebi.

Zato i ostane samo, kad se pravi pametno.

Moje srce i ja živeli smo odvojeno.

Dosadilo mi da brinem s kim je, šta radi,

od čega misli da živi, kad će se smiriti...

I dok sam brinuo, radilo je šta je htelo.

Već sam zaboravio da postoji, kad je iznenada zakucalo,

tek da se javi, pomislih, tek da vidim na šta liči.

Očekivao sam, po običaju, izduvan balon,

ali moje srce, moje jedinče, ličilo je na srce.

Šašavo i razdragano, podsećalo je na sebe iz mladosti.

Izgledalo mi je nekako veliko,

pomislih da su vežbe zaslužne za to,

ali se iznenada, kao što odavno nije, otvorilo

i videh njegovu kopiju.

Da, srce liči na onog ko je u njemu.

Zar je moguće da se srce za srce rodi

i da, kod toliko srca, uspe sa njim da se sretne?

Htedoh blagoslov da im dam, savet,

ali mi u glas rekoše: „Ništa se ne pitaš!"

Ne pitam se, znam, kao toliko puta do sada,

ali mi je srce najzad bilo na mestu.

Brinuo sam, srca su to.

Poverovaće,  onako zajapurena, u ljubav.

I mene je razum, na tren, napuštao.

Nenaviknut na prisustvo srca,

odjednom sam imao dva istovetna

i više nisam znao koje je moje.

Šta ako je to ljubav?

Toliko sam slušao i čitao o njoj.

Ljubav je patnja! Od ljubavi se ne živi!

Znao sam šta mi je činiti. Oteraću uljeza.

Bio sam maestralan sa razumom.

Kako sam samo vešto pominjao poštenje, pravdu,

govorio da je to za njihovo dobro,

tešio ih da ima još srca i srca

i da će se uskoro smejati kada se sete kako su bila smešna.

Srce me zabolelo, kada sam poverovao u to što sam govorio.

Ostali smo sami, srce i ja, na kućnoj nezi.

Više se ne razdvajamo.

Brinem da nešto nažao ne učini sebi.

Brinem, nema ko drugi da brine o njemu.

Boli me, ali znam da je to za njihovo dobro,

jer ono je možda bila ljubav, a od ljubavi se ne živi.

Žao mi je samo što više nije šašavo i razdragano.

Čekam da se nasmeje kada se seti kako je bilo smešno,

ali me čudi da još uvek ima oblik srca.

Srce liči na onog ko je u njemu, a moje je prazno.

Ako je uopšte moje, jer ne znam koje sam oterao.