I
počela je, dakle, jesen. U sred avgusta. A počinjala je pomalo još od maja, pa
juna, pa nekoliko dana u julu, presecala nas usred vrućine, selila nas za jednu
noć iz afričke jare na obale severnih mora. Ali ovo sad, od pre dva dana, to je
kontinentalna jesen, to su prvi požuteli listovi, miris hladnoće u kosi i na
obrazima… sad opet možemo da počnemo san o moru.
U
stvari, niko nije toliko dugo na moru kao mi, kontinentalci. Gledam one
Dalmatince još do pre neki dan, muvaju se po toj Dalmaciji, a ništa i ne vide:
ni zvezde, ni palme, ni penu u balama, ni galebove. Ko zna gde su ti ljudi sa
svojim snovima. Kažu ti: dobro jutro, a misao im u Australiji. Kažu ti: dobar
dan, a misao im na Atlantiku. Kažu ti: laku noć, a misao im u Japanu.
A
mi, opet, obrnuto. Meni misao stalno na Jadranu. Čitave godine sanjam more,
idem ulicama, radim, razgovaram sa prijateljima, a – nisam tu. Na moru sam.
Zovu me na sastanke, teraju me da nešto organizujem, uradim, donesem, predam,
saopštim, oćutim, priznam… a ja im kažem:
-Badava
vi to meni. Nisam ja tu. I stvarno sam u Trogiru, na Korčuli, u Budvi, u
Vološkom, u Šibeniku, u Zadru, u Kotoru, na Mljetu, na Visu… Kad počne ovako
jesen, vidim prvi list kako se otkačio sa grane i pada u vrtlogu niz bulevar,
ja odem. Iznervira me neko. Drugi bi planuo, svađao se, dokazivao, pretio,
psovao. Ja – ništa. Prođem kroz ljude i kroz zidove kao kroz vazduh. Jer kako
možeš nanervirati nekog ko nije tu, ko je odsutan?
...
Ko
zna čija su naša tela. Duše su naše – to znamo. Valjda smo zato i neulovljivi.
Valjda zato niko i nije tu gde mislim da jeste…
Sam
sam opet kod kuće, a nisam tu. I već mislim kako ću iduće godine, tamo negde
početkom juna, početkom jula, početkom avgusta… A Radio Jadran mi šalje Đorđa
Peruzovića i Olivera Dragojevića, a palme mi šume oko ušiju, a more se talasa u
temenu.
Neko
na vratima zvoni. Traže me. Šta vredi i da otvaram, kad nisam tu. Ko zna gde
sam ja.
Нема коментара:
Постави коментар